Ju1897 portal donosi vam, u potpunosti, veoma zanimljiv tekst novinara Eda Vulliamy-a, u izdanju engleskog dnevnog lista The Guardian.
Strastveno podržavan, ali i omražen od strane rivala, Juventus ima istoriju emocija, uspeha, ali i padova takođe, a sada se nalaze na korak od dodavanja još jednog trofeja u svoju impozantnu kolekciju.
U Italiji to zovu "l'emozione Juve" - emocija Juventusa. To u vas zalazi duboko, bilo da volite ili mrzite ekipu koja će u subotu povratiti ono što smatra da joj po pravu pripada u vrhu fudbala, u finalu najvećeg europskog takmičenja. Juventus je poslednji put osvojio ovaj trofej 1996-te, to je bio drugi, a prvi je osvojen, nezaboravno, 1985-te na stadionu Heysel u Briselu, nakon što je 39 njihovih pristalica nastradalo u napadima od strane Liverpool-ovih navijača. Trideseta godišnjica tog nemilog događaja pala je u petak, što je utakmici dalo ironičnu i bolnu dirljivost (kao dodatak potencijalnom komičnom ponovnom okupljanju zuba Luisa Suareza i ramena Giorgia Chiellinia).
Od kako je Italija 2006-te osvojila Svetsko prvenstvo, te milanski klubovi osvojili dve Lige prvaka 2007-e i 2010-te, poslednjih par godina su obeležene relativnim padom kvaliteta italijanskog fudbala. Međutim, sada su se Juventus i Italija vratili kako bi pripretili hegemoniji Španije i Nemačke, u formi ekipe koju zovu "La Vecchia Signora," nešto što bi se najbolje moglo prevesti kao Grandiozna Stara dama. Još glamuroznija verzija njenog nadimka je "La Fidanzata d'Italia" - devojka Italije.
Juventus je institucija kakve nema u fudbalu; La Vecchia Signora je nacionalna ikona Italije, kakvu nema nijedna druga evropska država. U Španiji takva ikonografija je zakomplikovana rivalstvom između Real Madrida i Barcelone; u Engleskoj, to bi se moglo uporediti sa kombinovanom veličinom Liverpoola, Manchester Uniteda i Aston Vile iz davnih dana. Bayern Munchen, iako osnovan 1900-te godine, jednostavno nema tu istoriju, jer je osvojio tek jednu nacionalnu titulu pre 1969-te godine.
Juventusova dominacija italijanskim fudbalom je nadmoćna- 31 nacionalna titula naspram 18 koliko imaju i Milan i inter*. Juventusovi navijači insistiraju da je jedina ispravna brojka njihovih Scudetta 33, uključujući tu i dva koja su klubu oduzeta nakon poražavajućeg korupcionog skandala - o čemu malo više u daljnjem tekstu.
Juventus je podržavan širom Italije i u dijaspori, a u novija vremena i u celom svetu. Klub ima oko 28 miliona registrovanih simpatizera u Evropi (Manchester United ima 13 miliona npr.) od kojih 11 miliona žive u Italiji - jedan na svakog šestog Italijana. Davno, 1991-ve godine, intervjuisao sam uličara u Baghdadu koji je nosio jednu veoma jeftinu kopiju zvaničnog dresa Juventusa. Znao je detalje o trofejima iz prošlosti i o igračima, a kada sam ga upitao kakav je njegov san za budućnost Iraka, odgovorio je: "Sanjam da ću igrati u Juventusu." Kada sam ga pitao koliko ima godina, nije znao. Jedini veći problem između navijača Juventusa i Reala nakon polufinala ovogodišnje Lige prvaka, zabeležen je u Indoneziji.
Ali sve ovo je novo. U formi slogana, bezvremenska emocija Juventusa je ispisana na transparentima koji će se prostirati širom Olympiastadiona u Berlinu, kao što je to bilo i na Curva Filadelfiji na starom stadionu Juvea, ili danas Curva Sudu: ONORE, TRADIZIONE - čast i tradicija. Juventus sebe vidi kao čuvara italianite, italijanstva, suštine ove zemlje, nečega aristokratskog po kvalitetu i stilu, ali opet narodnog. Bruno Guarini, doživotni navijač Juventusa koji je izgubio sina u tragediji na Heyselu objašnjava: "Ljubav prema Juventusu u Italiji je nešto nalik ljubavi prema Beatlesima u vašoj zemlji (Velika Britanija)."
Veliki torinski pisac, Aldo Cazzullo, govori u svojoj knjizi "Misterija Torina" o fenomenu zvanom "l'Uomo Juventus" - Homo Juventus (specifični, napredni stadium u evoluciji čoveka), ili Juventiniziran čovek - kako bi opisao određeni tip igrača ili funkcionera koji karakteriše čuvenu prošlost kluba, bilo da je Italian ili stranac. Prozivka - u kojoj se nalaze i oni koji su bili i igrači i treneri- ilustruje njegove reči: Giampiero Boniperti, Giovanni Trappatoni, John Charles, Roberto Bettega, Julio Cesar da Silva, Marco Tardelli, Gaetano Scirea, Michel Platini, Paolo Rossi, Didier Deschamps, Roberto Baggio, Gianluca Vialli, Zinedine Zidane, Pavel Nedved...
Najveći primer ovog panteona se tek nedavno povukao kako bi otišao da igra u Australiji - Alessandro Del Piero, najbolji strelac u istoriji Juventusa i igrač sa najviše nastupa, koji je živeo za klub od 1993-će do 2012-te. Sledeći najveći je i dan danas u klubu - golman, Gianluigi Buffon (37 godina), kapiten kluba i nacionalnog tima, koji se Juventusu pridružio 2001-ve. Takođe, u finalu protiv Barcelone igraće i Andrea Pirlo, koji je svoje ime napravio drugde, ali je jedino u Juventusu 36-godišnjak mogao sebe da uspostavi kao jednog od najvećih veznjaka ikada, nakon što je odbačen od strane Milana kao "staro gvožđe". Carlos Tevez, odbačen od strane Manchester Citya, igra kao uskrsli Lazarus (Lazarus/Lazar iz Bethanye, lik iz Biblije, koga Isus Hrist vraća u život nakon četiri dana tokom kojih je bio mrtav) u Juveu.
Pored ovih dugotrajnih višegodišnjih biljaka u timu, ime kluba na latinskom jeziku znači mladost. Juventus je osnovan 1897-e godine od strane studenata D'Azeglio univerziteta. Igrali su u kombinaciji ružičaste i crne boje, dok engleski entuzijasta nije obezbedio garnituru dresova Notts Countya, u obeležjima zebre - Bianconero. 1923-će godine, Juventus se pobratimio sa FIAT-om što će se ispostaviti kao krucijalan deo identiteta i istorije Stare dame. Vlasznik FIAT-a, Edoardo Agnelli. kupio je Juve, izgradio novi stadion i tim pretvorio u jednu od prvih profesionalnih ekipa u Italiji, osvojivši pet uzastopnih nacionalnih titula za redom tokom 1930-ih godina i davši tako osnovu nacionalnom timu Italije.
U suštini, nije se mnogo promenilo od tada. Azzuri su bili i ostali većinom i Bianconeri. Edoardov sin, Gianni Agnelli, bio je veliki vlasnik, pasionirani patron i predsednik Juventusa decenijama. Ovu i ovakvu poziciju sada drži njegov nećak, Andrea Agnelli. Partnerstvo sa FIAT-om dodatno povezuje ono što zovu Juventinita sa industrijalizovanom i prosvećenom, Risorgiomento Italijom, modernom i ujedinjenom, naspram koje Roma i Lazio predstavljaju antičku harizmu prestonice. Milanski timovi stacionirani su u centru finansija u odnosu na severne komšije, dok je sinonim za Napoli partenopejski ponos i ugnjetavani jug.
Sa FIAT-om, međutim, došao je i okret prema jugu u antropologiji i geografiji L'Emozione Juve-a Tokom kasnih 40-tih i ranih 50-tih desetine hiljade Italijana iz siromašnog Mezzogiorno-a, italijanskog juga, sjatili su se u Torino kako bi radili na fabričkim linijama. Iako su živeli u sirotinjskim kvartovima, držali su se, možda irončno i pronicljivo, gazdinog tima, u potrazi za pripadnošću u severnoj prestonici stare Savoje, daleko od svojih domova.
Tako, iako je klub situiran u samom centru teške industrije Italije, blizu Francuske, podno Alpa, njihova podrška na nacionalnom nivou čini ih i pre svega južnjačkom ekipom. Svaki migrant u torinske fabrike ostavio je za sobom porodicu u zavičaju, te kao posledica toga, skoro svaki grad i selo širom Sicilije, Calabrie, Puglie i Bascilicate ima svoj Juve Club, gde se ljudi svih uzrasta, uglavnom ali ne u potpunosti muškarci, okupljaju kako bi ispijali kafu i po koju čašu vina tokom nedelje i gledali utakmice vikendom (većina poginulih na Heyselu došao je upravo iz tih navijačkih udruženja).
Iako je Juventus bio i još uvek jeste viđen kao gazdin tim, L'emozione Juve je nešto mnogo dublje, ne-ideološko. Torino je takođe bio i svetionik italijanskog komunizma - grad koji je prisvojio osnivača Komunističke partije Italije, Antonia Gramscia, i dva velika posleratna lidera ove stranke, Palmira Togliattia i Enrica Berlinguera, koji su svi bili vatreni navijači Stare dame. Na taj način, Juventinita se može posmatrati kao fudbalski Peronizam. Današnje ultra formacije, koje nose nazive Viking i Drughi (po Droogsima iz popularnog filma Clockworck Orange), kombinuju, kako njihov veteran i vođa bivše Curva Filadelfie, Beppe Franzo, koji je napisao dve knjige o Juventinita-i, objašnjava: "I ekstremnu desnicu i ekstremnu levicu, ujedinjene njihovim zajedničkim antagonizmom."
U Italiji, troje dnevnih novina posvećeno je isključivo sportu, skoro u potpunosti fudbalu, a jedne od njih, TuttoSport, ne pokriva skoro ništa drugo osim Juventusa. "Oni broje dlake na našim zadnjicama." , našalio se bivši defanzivac Juvea Francesco Morini, kada sam ga upoznao pre gostujuće utakmice na Old Trafordu 1984-te.
Jutra naredne godine, na dan kada je Juventus trebalo da igra svoje sudbonosno finale na Heyselu, glavni fudbalski list, La Gazzetta dello Sport, objavila je naslov "Juve, tutta L'Italia sogna con te!" - Juve, cela Italia sanja sa tobom. Ovo je bila neistina i tada, kao što bi bila i kada bi poznate ružičaste novine objavile isti naslov u subotu. Juveovi uspesi i držanje dovode do toga da klub i Juventinita budu podjednako duboko omraženi od onih koji nisu iste "vere" kao što su obožavani od strane svojih sledbenika.
Najizraženiji po svojoj anti-juventinita su, u samom Torinu, oni koji sebe nazivaju Torinesi DOC (po Denominazione di Origine Controllata, izraz koji se upotrebljava kao potvrda autohtonosti vina), a ne migrantima iz južnjačkih porodica. Oni navijaju za drugi klub iz grada, Torino i gaje izuzetno veliko gnušanje prema Juventusu.
Drugde, mržnja prema Juventusu je toliko duboka da su, nakon pokolja na Heyselu, nadvožnjaci koji vode kao Firenzi i Rimu, bili "ukrašeni" natpisima "Grazie Liverpool!" za šta nije potreban prevod. Policija u Torinu je nedavno vodila potragu za misterioznim navijačima Fiorentine koji su istakli plakat slavivši smrti u Briselu. Anti-Juventus Italija će u subotu biti podeljena, kod kuće i u diaspori. U Da Maria restoranu, na Notting Hill-u, bastionu Napolia i Napolitanske kuhinje, vlasnik Pasquale Rocco podržavaće Barcelonu zato što: "Juventus jeste italijanski, ali on predstavlja pokvarenu Italiju; oni nisu čisti, oni sve kupuju." Njegov zet Giovanni, naprotiv, izgovara glas razuma; "Kada je Scudetto u pitanju, uvek smo protiv Juventusa, naravno. Međutim, u finalu evropskog kupa oni će igrati za Italiju."
Korupcioni skandal iz 2006-te je izbio nedugo nakon što je Juve osvojio svoj 29-ti Scudetto. Istraga je ostala upamćena pod nazivom Piedi Puliti što znači Čista Stopala, zato što je jedan od sudija radio u tužilaštvu Mani Pulite - Čiste Ruke, koja je čistila političku klasu Italije devedesetih godina . To je bila prekretnica klupske istorije - Juventus je osuđen za nameštanje utakmica kroz podmićivanje sudija. Tradizione je izdata, a Onore svedena na sram. Prema kazni, Juventus je izbačen iz najkvalitetnije lige Italije u Serie B, po prvi put u svojoj istoriji, kako bi se borili ne sa Romom, Milanom ili Napoliem već Crotoneom, Mantovom i Albinoleffeom. Knjige pisane od strane rivala su objavljivane i dobro prodavane, sa naslovima koji su objašnjavali dva nacionalna raspoloženja: "Dio c'e: Juve in B" - postoji Bog, Juve je u Serie B, sa pošalicama poput: "Meglio 'na vita in galera che Juventino per 'na sera." - Bolje ceo život u zatvoru, nego jedno veče Juventino. One druge su glasile: "Juve, ti ammo lo stesso" - Juve, još uvek te isto volim.
Skandal se nadvio kao olujni oblak nad tadašnjim trening kampom reprezentacije Italije u blizini Firenze, koji je vodio trener Marcello Lippi, koji je sa Juventusom osvojio pet Scudetta. Pitao sam ga kako će to uticati na ekipu koja je bila puna i prepuna igračima Bianconera. Odgovorio je: "Efekat ovog skandala će biti da ćemo osvojiti Svetsko prvenstvo." Tako je i bilo, sa kapitenom Fabiom Cannavarom iz Juventusa.
Kada su se vratili poslu kod kuće, čak i u periodu Juveovog stradanja, u trenutku srama i kada su bili neophodni, neki od igrača potvrdili su dubinu L'emozione Juve-a. Suočen sa igranjem u drugoj ligi, Cannavaro je napustio Juve i otišao u Real Madrid, a istim putem je otišao i Brazilac Emerson. Međutim, pravi uomini Juventus imali su druge ideje na pameti. Golman Gianuligi Buffon mi je priznao da, u slučaju da Juve nije izbačen, da bi možda i razmislio o prelasku u Milan, ali mi je rekao: "Instiktivno sam odlučio da ostanem. Nisam morao ni da razmišljam o tome. To je bio najteži period u istoriji kluba, nisam ni pomišljao na odlazak."
Tu je bio i najveći od svih ovih presedana, najbolji strelac u istoriji Juventusa, Del Piero. Del Piero je svoj gol protiv Nemačke u polufinalu Svetskog prvenstva posvetio svom dugogodišnjem prijatelju Gianluci Pessotou, koji je pokušao da se samoubije, skočivši sa zgrade, nakon skandala oko korupcije. Dok se Pessoto oporavljao iz kome, Del Piero i njegovi zemljaci osvojili su Svetsko prvenstvo i odneli mu trofej, na šta je ovaj, iako polu-svestan, odgovorio sa V znakom.
Nakon toga, Del Piero ne samo da je ostao uz Juventus kada je bilo najpotrebnije, u Serie B, nego je i prvi potpisao novi ugovor tog leta. "Alex je simbol našeg kluba." rekao je onda sportski direktor Alessio Secco u razgovoru u sedištu kluba. "On je prvi koji je odlučio da se posveti i odvojen je slučaj u odnosu na druge."
Del Piero mi je lično rekao, nakon što je postigao hat-trick u pobedi nad Piacenzom, a pre poraza od 3-1 od Brescie kod kuće: "Moramo da nastavimo da naporno radimo u duhu poniznosti i žrtvovanja." - krucijalne reči za opisivanje imidža La Vecchia Signora-e, kao i za njen povratak na najveću fudbalsku pozornicu Evrope ove subote, za nijansu manje arogantnije nego pre oluje.
Del Pierova izjava nakon tog mračnog događaja kazala je i kaže sve: "Un gentiluomo non lascia mai una Vecchia Signora." - istinski džentlmen ne napušta svoju Staru damu.